"Pisma od Bosne i svetoga Jurja" - Hrvatski guslar selo Ljubunčići (Livno)

On YT: youtu.be/DZIh7uI95oU Niko ništa nije jučer postavio pa onda ja barem danas. Evo čitave pjesme svetom Jurju kojega narod posebno slavi u čitavoj Bosni i Hercegovini. Nažalost nemamo je svu na guslama

Veseli se, Bosno, zemljo ravna,
kojano si na glasu od davna!
Eto tebi lipo pramaliće,
s pramalićem Jurjev danak siđe,

koga slaviš otkad si postala
i kršćansku viru zapoznala:
tebi nosi ugodne darove,
tihe rose, zelene dubrave.

Žarko će te sunce ogrijati,
po planinam snizi okopniti:
procvast će ti cviće po poljanam,
u bostanu ružica rumena.

Prolitnje će ptice doletiti,
po zelenoj gori propivati:
i još će ti veća radost biti,
koju će ti Jurjev dan doniti.

Raduje se sva zemlja slovinska,
kojano je majka od junaka,
jere Jurja vojevodu štuje,
kojino je iz Kapadocije.

Buduć' Jure roda viteškoga,
on pogubi zmaja ognjenoga
u Libiji kod Širene grada,
grad izbavi od velika jada.

Tu duboko jezero bijaše,
zmaj nemili u njem pribivaše,
ter junake ždere oružane
i još dobre konje osedlane.

Strahovita ta aždaja biše,
iz jezera glavu podizaše:
strahovito pram gradu zviždaše,
svemu gradu straha zadavaše.

Od strahote i nevolje ove
grad joj daje mita i darove:
na dan ovcu i mladu divojku,
ne gledajuć ucviljenu majku.

A kada joj mita ne davaše,
aždaja ga sama uzimaše,
jer skakaše gradu na bedeme,
čini padat mrtve na stotine.

Vas se Širen redom obredio,
pak je redak kralja dohodio,
da on dade ćercu jedinicu,
ka imaše biti za kraljicu.

Da t' je, brate, bilo poslušati,
širenskoga kralja pogledati,
kako cvili i suze proliva,
kako ćercu žali i cjeliva:

»Ajme meni, draga ćerce moja!
Kud mi ode lipa mladost tvoja?
Ajme, ćerce, sve ufanje moje?
Kuda će mi bilo lice tvoje?

Kad te, ćerce, mišljah okruniti
i na misto moje ostaviti,
onda mi te valja izgubiti
i za tobom suze prolivati.

Kako ću te, ćerce, prigoriti,
komu li ću krunu ostaviti?
Ah, prokleta aždajo nemila,
Teško ti si mene ucvilila!«

Kada se je kralju naplakao,
lipo svoju ćercu obukao:
svu u biser i drago kamenje,
kako da je za kralja udaje.

Pak iz dvora ćercu izvodio,
suze roneć ćerci govorio:
»Hodi s Bogom, drago dite moje,
eto vrime od udaje tvoje!

Moli, ćerce, Akarona boga,
Akarona pomoćnika tvoga,
ne bi li ti u pomoći bio,
od nemila zmaja izbavio!

Eto sam te lipo zaodio,
tvoje ruho na te postavio:
prsten, zlato i kamenje drago,
u komu je nebrojeno blago.

Al' bih, ćerce, za te prigorio,
sve kraljevstvo moje poklonio,
kada bih te moga otkupiti,
od nemila zmaja izbaviti.

Vodi sobom širensku gospodu,
neka tebi za divere budu:
za jendžije širenske gospoje,
nek te prate, drago dite moje!«

Ode jadna ćerca priko grada,
i oko nje širenska gospoda:
vas je Širen na plač probudila,
ter svak cvili od velika mila.

Priliva se svila na divojci,
vijaju se zlatni burundžuci,
svitli joj se devet prstenova,
svaki valja po devet gradova;

a na pasu od zlata suhoga
dragi kamen jedan do drugoga:
na vratu joj dva svitla đerdana
od bisera iz istočnih strana.

Na čelu joj alem-kamen staše,
koji kako žarko sunce sjaše,
tere ne da na se ni gledati,
nit' se može cinom prociniti.

Divojka je i od sebe lipa,
mlađana je i visoka kipa.
Kud se godir ona okretaše,
na sve strane svitlost udaraše.

U ruci joj cvitak od ljiljana,
a uz ljiljan kita vesliđena
za zlamenje, da je dijevojka,
dijevojka, žalosna joj majka!

Priko grada cvileć putovaše,
koga srita, svakog' pozdravljaše,
a po svakom starca babu svoga,
babu svoga, kralja širenskoga.

Da bi srce od kamena bilo,
od mila bi suzami prolilo;
al' nemili zmaje ne hajaše,
nego mito od grada htijaše.

Kad zelenom jezeru dodoše,
tu se skupa grozno naplakaše,
pak divojku cvileć ostaviše,
a gospoda natrag pobigoše.

Al' koji je stvorio nebesa,
hoti svoja ukazat čudesa
po svom slugi Jurju vojevodi,
koji s Bogom po sve vrime hodi.

Bog učini, da tuda izađe
i da plačnu dijevojku nađe;
Božju joj je pomoć nazivao:
»Božja pomoć, gizdava divojko!«

Al' divojka suzama obara
podviv ruke, Jurju odgovara:
»Biž', delijo, glavom brez obzira!
Nije nami ovdi razgovora!

Sad će izać zmaje od proždora
iz onoga zelenog jezera,
ter će sa mnom proždriti i tebe:
biži, jadan, ter sahrani sebe!«

Al' joj veli vojevoda Juko:
»Muč«, ne boj se, gizdava divojko!
Hoćeš poznat Boga velikoga,
a ostavit Akarana tvoga?

Hoćeš moju viru virovati
i mojim se krstom prikrstiti,
ja ću toga zmaja pogubiti
i od njega tebe izbaviti.«

Kad divojka riči razumila,
svetom Juri tiho besidila:
»Kad su tebi to dala nebesa,
da moš' taka činiti čudesa

da ćeš ljuta zmaja pogubiti
i od njega mene izbaviti,
ja ću tvoju viru virovati
i tvojim se krstom prikrstiti.

Ostavit ću Akarona moga,
a poznat ću Boga velikoga:
a tebe ću lipo darovati,
ruho moje sve ću tebi dati.«

Još divojka riči ne izusti,
zmaj nemili jezero zamuti:
strahovito iz jezera zvižde,
u naglosti ter k divojci ide,

a pram njemu Jure vojevoda,
ne uzmičuć junačkoga hoda,
na zelenu konju dobru svomu,
puštajući srebrne dizdume.

Pak poviknu: »Isus i Marijo!«
Bojnim kopljem zmaja udario,
pak je svilen pojas otpasao,
oko vrata tu zmaja svezao.

Pojas daje gizdavoj divojci,
ljuta zmaja da vodi u ruci
priko svega grada bijeloga,
čak do dvora kralja širenskoga.

Zmaja vodi gizdava divojka,
za njom ide na konjicu Juko:
ranjen zmaje zvižđe strahovito,
Jure viče tanko, glasovito:

»Pokrsti se, kralju od Širene,
i ostavi bogove himbene:
poznaj kripost Boga velikoga
i privaru Akarona tvoga!

Plači grihe i čini pokoru,
da ne padeš u nevolju goru:
jer su tako hotila nebesa,
da ti vidiš ovaka čudesa,

jeda bi se grija ostavio
i pravom se Bogu poklonio,
koji svakog na pokoru čeka,
kakono je po proroku reka.«

Kad je kralju riči razumio,
i jedinu ćercu upazio,
ćercu svoju grli i cjeliva,
grihe plače i suze proliva.

Pak se krsti nasrid bila grada,
i s njim vojske dvadeset hiljada:
sve se krsti, što u gradu biše
i pravom se Bogu pokloniše.

Tada Jure sablju povadio,
ljutu zmaju glavu odsikao:
kralj ga vodi u svoje dvorove,
da mu dade velike darove.

Kad je Jure u dvorovim bio,
kralj širenski njemu govorio:
»Vidim, Jure, tvoje hrabrenosti
i da imaš nebeske kriposti.

Evo tebi kolajna od zlata,
što junaci nose oko vrata,
i evo ti prsten s ruke moje,
pristojan je te desnice tvoje

I evo ti po kraljevstva moga,
mala plaća dostojanstva tvoga:
evo tebi, draga ćerca moja,
neka bude zaručnica tvoja!«

Ali dara Jure ne htijaše,
nego kralju tiho besidaše:
»Neću tvoga dara nijednoga,
veće hvali Boga velikoga,

koji te je od zla uklonio
i paklenog zmaja izbavio:
i obori sve idole stare,
tere gradi crkve i otare;

a ja idem od mista do mista
pripovidat viru Isukrsta.
Paka Jure u Persiju ode,
tere mnoge obrati narode!

I obrati gospoju kraljicu,
Aleksandru, rimsku cesaricu,
i dano mu biše od nebesa
dila činit velikih čudesa.

Pak podnese muka vele dosta
i krv proli za svog Isukrsta.
Sveti Jure, na tvoje poštenje,
isprosi nam od Boga proštenje!